Sedim. Daljinski postaje težak. Mišići ruku su iscrpljeni. Kao da je neko naslagao cigle na njih. Moram stišati TV, zvuk mi ne prija. Teško pomeram prst i pritiskam dugme. Užasno iscrpljujće, mišići podlaktice gore. Moram leći, gubim kontrolu nad svojim telom. Celo telo mi otkazuje, ne mogu da se pomerim.
Ne mogu da pričam. Želim da kažem da mi nije dobro, da mi treba pomoć, ali ne mogu. Mogu da gledam i trepćem. Ostatak tela je paralisan.
Osećam pritisak u lobanji. Izvor pritiska kreće iz vrata i širi se duž lobanje. Trepćem. Pitaju me nešto, ja gledam i trepćem. Delujem ok, deluje da ležim, gledam tv, da sam se zamislila i ne čujem pitanje. Čujem, želim da odgovorim, želim da se pomerim, želim da kažem treba mi pomoć, ali ne mogu.
Ležim tako nekoliko minuta, celo telo me boli, osećam kako ostajem bez energije, kako nestaje a nova se ne stvara. Telo se gasi.
Ne paničim. Nije prvi put. Sačekaću, popustiće. Uspeću da progovorim “treba mi pomoć”. Leći ću u mračnu i tihu sobu i čekati da se oporavim.